Istorija familije Slović

Ovu knjigu poklanjam bratstvu Slovića,a posebno mladim pokoljenima ,i nekim dalekim koji će doći posle nas Da znaju i ne zaborave, ko su im ,i odakle bili preci.

A oni su bili tamo gde čast i čojstvo nije na prodaju. Gde se za obraz glava daje.

A reč od mača, jače seče .

  MILOMIR SLOVIĆ

                       UVOD

Kao dete u dugim zimskim noćima slušao sam priče, o starim Slovićima.

Kakvi su to ljudi I junaci bili.

Počevši od starog deda Miloša Slovića koji je za svoje vreme u kom je živeo bio veoma cenjen i poštovan čovek ne samo u našem selu nego u celom Topličkom kraju. Voleo sam da slušam priče o hajduku Radu, Baju Pivljaninu Nikcu od Rovina i caru svih junaka Marku Miljanovu. Priče o hajduku Radu i njegovom junaštvu i kako je njegovo pravo ime, koje prezime su nosili Slovići u starini. To su bile večite rasprave u dugim zimskim noćima ali pravog odgovora nije bilo. Zato jednoga dana pošao sam u staru postojbinu sa nadom i željom da nađem ključ od sefa gde se čuva tajna o Slovićima. Došao sam do Brodareva a odatle put planine Jadovnika. Prvo sam došao u bratstvo Slovića u selu Milaković ,A tu me je dočekao onako bratski Tomo Slović.Kada sam video tog gorštaka učinilo mi se da ispred mene stoji Bajo Pivljanin.Gledajući selo i Toma setio sam se priča đeda Miloša o starim Slovićima, a sada sedim sa takvim čovekom. Učinilo mi se da sanjam ali ne to nije bio san već istina.(U dubini duše osećao sam da taj gorski vuk sa Jadovnika zna tajnu o bratstvu Slovića. Sutradan,otišao sam u selo Koprivnu koja se smatra za gnezdo Slovića kod našega brata Miloja Slovića a zatim u Dragojloviće u kuću Sende Slovića. U Dragojlovićima poseban utisak na mene je ostavio Gavro Slović.Zatim krećem u selo Krajinoviće i dolazim u kuću Novice Slovića. Jedan oštrouman gorštak dobro načitan i veoma odan bratstvu Slovića. Razgovarao sam sa njim o mnogim pitanjima i bio zadivljen njegovim znanjem.U selima u koja sam dolazio svuda sam bratski primljen,a posebno me radovalo njihovo interesovanje za bratstvo Slovića u Toplici i drugim krajevima gde zive naši rođaci. Na putu iz Krajinovića ka Milakovićima gledao sam oko sebe brda i livade, kako stada pasu, gledao sam orlove stare komšije kako svojim snažnim krilima šalju pozdrave ma činilo mi se sve poznato kao da sam tu rođen i godinama živeo u ovom kraju. Divio sam se našim starima gde su takvi Ijudi i junaci živeli a priče đeda Miloša nisu bile bajke već istina i tako sa svojim mislima utonuo u duboku starinu stigosmo do Tomove kuće.Posle večere Tomo sede za sto i otvori već odavno požutelu svesku a odjednom u kući nastade tišina svi su čekali šta će gorski vuk da kaže i započe priča koju niko do tada znao nije. Noć prođe a dan dođe i Tomo sklopi poslednji lis požutele sveske i reče tako je bilo i vekovima čuvana tajna bi ispričana, a šta je Tomo te noći ispričao videćete.

SLOVIĆI

                                                                             Tomić

                                                                                                                                 

          Preci Slovića su Tomići, a postojbina selo KOPRIVNA Kod Brodareva.

Tomići su iz okoline Vučitrna sa Kosova. Narodno predanje kaže da su bili u savezu sa knezom Lazarom.

Tomići sa knezom Lazarom napadaju na Nikolu Altomanovića 1373. god I osvajaju njegove zemlje

U Kosovskoj bici pod barjakom Boška Jugovića Tomići se junački bore Posle smrti Djurdja Brankovića 1456.godine Srbija pada u vekovno ropstvo Tomići pod najezdom Turaka napuštaju svoja ognjišta i odlaze u tada slobodne zemlje Herceg Stjepana (Hercegovina)

Sa svojim rođacima (Cerović, Vulović, Kosorić i Đurđić) oni dolaze u Nikšičke Rudine (Banjane) i naseljavaju sela Tomići (Smrduša zaseok Pogana)

Cerovići (Cerovina)

Vulovići (Cerovina)

Kosorići (Cerovina)

Đurđići (Đurđev do)

Zbog velikih poplava u proleće kad se sneg topi iz Smrduše Tomići se sele u selo Donji Tupan (zaseok Dukat) na imanje Vujadinovića koji su podigli selo i crkvu sveti Đorđe a gde su otišli ne zna se . Banjani su vekovima živo emigraciono područje srpskog življa Padom Hercegovine 1482. godine Turci počinju prodirati u Banjane i praviti zulume. Banjani nemaju vode a ni polja za pašu tako ovih pet porodica svoje

letnjc katunc na Durmitoru i oko njega malo po inalo pretvaraju u sela u kojiina

se rnoglo živeti i čitavome kraju nadenuSe ime Drobnjak. Oko 1550. godine

preseliSe se iz Nikšićkih Rudina u Drobnjačka sela

Tomići Dubravsko

Cerovići TuSina

Vulovići Bjcla

Kosorići Kosorićka Bukovica Durđići Komarnica

Tu su zatckli KriČe (potomke Kelta) sa kojima su vodili stalne bitke odlučujuća bitka odigrala sc pod vođstvom vojvode Durana Kososrića a sa druge stranc kričkog kralja Kalokc. Nakon krvavae bitke Kriči su zauvek proterani preko reke Tare.

6. maja 1605. godine Drobnjaci su potukli Turkc u Bukovici i taj dan uzeSe za krsnu slavu (Durđevdan). Svaki pravi Drobnjak mora da slavi Đurđevdan, faniilije koje su dolazilc u Drobnjak (Karadžić, JakSić i Amzović) morali su slaviti Durđevdan a svoju slavu slaviti kao prcslavu. Drobnjak je imao neku poluautonomiju na čelu plemena bio je knjaz a na čelu vojske vojvoda koga su birali plemenici na Saboru.

Zloglasnog turskog haraačliju Smail agu Čengića 1840 god ubili su Drobnjački prvaci Sćepan (Amza) Tomić, Novica Cerović. Rade(Šujo) Karadzić i Mirko Aleksić.

Drobnjak se 1859. godine ušao u sastav Crne Gore Glavna varošica je Šavnik, a prvu zidanu kuću u Šavniku podigao je Tripko Tomić iz Previša

.Kako je bratstvo Tomića raslo tako su počeli naseljavati sela Previš, Donja

Bukovica, Provalija i Timar.

Od Tomica su postala jaka brastva Slović Đedović Jegdić,Seretić Tomići su bili veliki ratnici Ferdinand III ugarsko- nemački kralj dodelio je Janku Tomiću i njegovoj braći Mijatu, Nikoli i Petru plemićku povelju sa grbom Tomića 21. aprila 1655 godine, grb i plemićka titula zarađeni su sa mačem u ruci braneći vojnu krajinu od Turaka.

Viđeniji Tomići - Tomić Balota, Tomić Šćepan (Amza), Milić Tomić, Tomić Svetozar I Tomić Nikola.

                    Hajduk Mijat Tomić 1610 - 1656

Mijat Tomić čuveni hajdučki harambaša opevan u narodnim pesmama poginuo je 1656. godine na Bobovu kod Pljevalja.

                        Promena prezimena

U Morejskom ratu 1685. godine između Turske i Mletačke republike crnogorska plemena i brđani ratuju na strani Mletaka, ustanike vodi čuveni harambaša Bajo Pivljanin presudna bitka bila je na planini Vrtlajevica kod Cetinja. U toj bici turci su pobedili a poginuo je Bajo Pivljanin . Turska sa velikom vojskom pod komandom Skadarskog Sulejman bega kreće da kazni Crnu Goru i Brđane, pada Crna Gora sa Cetinjem, Brđani su primorani na poslušnost. Crnom Gorom će zavladati tama sve do pojave Vladike Danila koji je bio lučonoša slobodarskih zora na Cetinju. Brđani odlaze u hajduke i tako se stvara jedan novi pokret i nada za spas srpskog roda, svakog dana jačaće vekovima rađaće se novi junaci kao Mijat Tomić, Nikac od Rovina, Vuk Lopušina, Hajduk Veljko sve do Karađorđa koji će dići barjak slobode. U tako teškim vremenima narod počinje da se seli na sve strane Srbija, Bosna i Sandžak. Jedno bratstvo Tomića ubija turske zulumćare i moraće zauvek da napusti svoje ognjište, bežeći od turske potere i osvete kroz planine, klance i sporedne puteve, na putu ka novom zavičaju uniire stari Tomić, kada su stigli na Bihor u selo Godušu da bi zametnuli trag turcima Tomići uzeše po majci Slovi prezime Slović

                        Selo Goduša

Goduša je najlepše selo na Bihoru na visini 778 m sa puno pašnjaka, izvora, šumom i rekom. Uslovi života su bili mnogo bolji nego u postojbini. Slovići vrlo brzo postaju moćna i veoma bogata porodica sa mnogo dece podižu nekoliko vodenica bave se stočarstvom pošto su poznavali dobro puteve predvode trgovačke karavane od Dubrovnika Trebinje Rudine Nikšić Drobnjak Prijepolje Novci Pazar Lipljan Skoplje i dalje prema Carigradu.

Ali burna vremena u kom su živeli bune i ratni vihori odneće Sloviće na sve strane.

                      Kočina Krajina

U ratu između Austrougarske i Turske poznat kao Kočina krajina 1689 godine veliki broj srba učestvuje na strani austrougarske. Ustanak listom zahvata i Bihor

Vođa ustanka je Petar Sokolović rodom iz sela Višnjeva Tako i Slovići učestvuju u tom ustanku. Posla sloma Austrougarske veliki broj srpskih porodica odlazi na Vojnu krajinu kao plaćenici da čuvaju granicu od upada turaka

U ovom ustanku svojom hrabrošću i junaštvom istakli su se Slović Gaga i Slović Matija.

Slović Gaga postaće zapovednik grada Otočca 1695 godine.

On piše duždu Mletačkom da mu poveća platu ako to ne učini predaće grad turcima.

Matija Slović zapovednik grada Zrina (Petrova gora) 1701 godine podnosi zahtev biskupu Toniju Selaškoviću da mu odobri izgradnju crkve Sv. Đorđe u Zrinu.

Staniša Slović bio je jedan od bogatijih trgovaca u Budimu 1720 godine.

Mnogi Slovići otišli su na Vojnu krajinu, a mnogi su i poginuli u tom ustanku.

             Slovići na Vojnoj krajini

Selo Radakovo kod Zagreba 6 kuća 31 član Bobovec kod Zagreba 2 kuće 6 članova Gornja Jelenska kod Kutine 1 kuća 5 članova Osekovo kod Kutine 5 kuća 23 člana Lug Gradinski kod Virovitice 4 kuće 23 člana Osojnik Delnice 1 kuća 5 članova Đakovo 1 kuća 3 člana Drenje kod Đakova 2 kuće 6 članova

Seobe pod Arsenijem IV Jovanovićem Sakabendom

Rat između Austrougarske i Turske (1737 -1739) diže na ustanak Kuče i Vasojeviće, a Bihor nošem željom za slobodom od turske vlasti i zuluma listom Se pridružuje ustanicima.

Ustanike vodi kučki vojvoda Radonja Ustanici proteruju turke i muslimane sa Bihora.

U borbi za Novi Pazar posebno se istakao jedam mladi ratnik Vuk Slović za

ispoljenu hrabrost vojvoda Radonja pokloni je Vuku Sloviću svoju sablju. Austrougarska vojska napreduje i dolazi do planine Jelice turskoj vojsci u borbi na planini Jelici upomoć stiže Numan paša Skopljanac sa velikom vojskom. Turci u ovoj bitci razbijaju austrougarsku vojsku i ona se povlači preko Save i Dunava, u strahu od turske osvete srbi sa svojim porodicama sele se na sever preko Save i Dunava u tadašnju južnu Ugarsku a današnju Vojvodinu .Ovu seobu vodi srpski patrijarh Arsenije IV Jovanoviće Sakabenda, na put kreću i Slovići sa svojim porodicama i naseljavaju banatska mesta Boku, Jarmenovac i Dobricu, danas njihovi potomci žive u pomenutim mestima. Posle bitke na Jelici Vuk Slović odlazi sa austrougarskom vojskom u Budim gde će kasnije postati zapovednik grada za ratne zasluge Vuk je 1759 godine odlikovan Ordenom za hrabrost,

Tako u tom burnom vremenu ratova i seoba na Bihoru u selu Goduša ostala je samo jedna kuća Slovića.

                             Odlazak u hajduke

Posle sloma austrougarske vojske i seobe velikog broja srba na Bihoru nastaju teška vremena za srpski živalj.

Turski Hajder paša koji je živeo u Zatonu počinje naseljavanje turskih i muslimanskih porodica njima daje bolju zemlju u dolini Lima tako naseljava i svoje bliske rođake

Kaljabegoviće u Bijelom Polju i Šehoviće u Gostunu.

Srbima koji hoće da se poturče takođe nudi bolje uslove za zivot

Mnoge porodice zarad boljeg života napuštaju svoju veru pa ima puno familija

sa istim prezimenom a različitom verom.

Domaćinstvo Slovića činilo je 7 članova stari Slović imao je petoro dece tri sina i dve kćerke.

Najstariji sin bio je dosta stariji od braće a snagom i lepotom daleko se izdvajao srednji brat Nikola,

Nije bilo momka na Bihoru koji je mogao njega nadskočiti ili kamen sa ramena dalje baciti imao je oko sokolovo beše puška nad puškama a glas o takvom momku širila se celim Bihorom,

Slovići su vremenom postali jedna od najbogatijih porodica u Goduši.

Događaj koji se desio jednog lepog prolećnog dana zauvek će promeniti sudbinu porodice.

Turci su došli po harač kad su vidili koliko bogatstvo Slovići imaju zatražili su da se harač poveća stari Slović nije pristao na samovolju Turaka oni uvređeni da se neko suprotstavlja turskoj sili potežu oružje i ubijaju starog Slovića kada je čuo pucanj i video mrtve oca i majku Nikola Slović ubija turke haračlije Plašeći se turskog suda odlazi u hajduke.

Najmlađi brat na katunu kad je čuo za tragediju porodice on beži u Zubin Potok a kasnije u okolinu Vučitrna,

Nnajstarijeg brata koji je u to vreme bio oženjen i imao dva sina turci hvataju i odvode ga Hajder paši u Zaton da bi sačuvao svoj život i život svoje porodice paša mu nudi da se poturči u takvoj nesreći koja ga zadesila on pristaje na pašin uslov i prima islam,

Hajder paša sa porodicom naseljava ga u Bijelo Polje a na imanje Slovića u Goduši naseljava muslimansku porodicu Mustajbašić koja i danas živi u Goduši. Pravoslavnih srba u ovom selu više nema,

Poslednja srpska porodica je otišla 1809.godine.

Goduša danas je čisto muslimansko selo.

Slovića muslimana u Bijelm Polju više nema a gdc su nestali neznam, poslednji Fahrija Slović umro je l971.godine u Bijelom Polju.

              Hajdukovanje

Ubivši Hajder pašine haračlije morao je svoje ognjište zameniti gorom zelenom.kada je došeao među hajdučkom družinom harambaša ga upita kako se zoveš a on reče Rade

Već u prvim bitkama sa turcima Rade je pokazao svoju snagu i junaštvo Bihorom su se širile priČe o junaštvu hajduka Rada a od njegove puške mnoge su bijelopoljske bule zaplakale.

U selu Prijeloge u dolini reke Brzave (leve pritoke Lima) od Mitrovdana pa do Đurđeva dana hajduk Rade provodio je dane kao vodeničar Radeći u vodenici mleo je žito i mamio uzdahe mnogih devojaka,

U tihim noćima kad se sve utiša i samo se vodenički točak čuje on sluša priče o raznim hajducima a kad dođu na red priče o hajduku Radu on slegne ramenima i duboko uzdahne i niko ne sluti da je među njima gorski vuk Rade,

Kad gora ozeleni on vraća tamo gde hajduci caruju u šume

Jedne zime lepi vodeničar oženi se iz sela Štitara odivom od Drobnjaka i sa njom

je imao pet sinova.

Kao kod srba tako i kod turaka bila je borba za vlast Alija Kaljabegović sa svojim rođakom Sehovićem iz Gostuna skovao je plan kako da zbaci sa vlasti Hajder pašu i preuzme njegovo imenje.

On preko svojih doušnika sastaje se sa hajdukom Radom nudeći mu u Koprivni svoj posed i oslobađa ga harača a zato traži od Rada da ubije Hajder paŠu u Zatonu.

Jedno jutro kada je Hajder paša sa svojim slugama pošao u lov u planini čekao ga je hajduk Rade sa svojom družinom.

Začula se puška Radova i mrtav sa konja pade Hajder paša sluge počeše bežati na sve strane a hajdučkim puškama mnogi nisu umakli.

Pogibijom Hajder paše Kaljabegović postaje paša u Bijelom Polju i uzima sve njegove posede imao je preko sto poseda u Bihoru a njegov rođak Šehović aga u Gostunu.

Paša Kaljabegović drži se dogovora i hajduku Radu daje svoje posede u selu Koprivna kod Brodareva Rade dolazi u Koprivnu sa četiri sina i njihovim porodicama (Milutin, Petar, Radivoje i Đeloš),

Najstarijeg petog sina ubili su turci zbog svoje časti i ponosa.

Izgubio je život jer nije hteo turcima da se skloni sa puta,

On je imao četiri sina koji su sa dedom Radom došli u Koprivnu,

Pane i Vule ostali su da žive u Koprivni, a ostala dvojca su se raselila,

Jedan se naselio u selo Breza (Sjenica) a drugi u Zahumsko (Sjenica).

Od njih razviće se jako bratstvo Slovića dostojno svojih predak.

Koprivna postaje gnezdo Slovića odakle će poleteti mnogi ptići koji će pronositi slavu sVoga roda.

Pronela se vest na Bihoru da je hajduk Rade poginuo mnoge hajdučke družine žalile su za njim a turske bule koje su tamnovale u bijelopoljske zidine odahnule.

Rade će većno živeti u narodu i priče o junaštvu hajduka Rada vekovima pričati pod Bihorom.

On odlitzl u legeiidu n Nlkolu prvdvodi trgovaČkc karavane od Dubrovnika I Kotora do Kosova na tiin putovanjima slušao Jc pokraj puta čobane kako pcvaju pesmc o hajduku Radu.

Radc jc za života postao lcgcnda i nada za spas od mnogih (urskili zuluma.

Na toni putu jednoga dana izdalo jc srcc vcć starog hajduka umro Je u svojoj staroj postojbini. U sctu Koprivna (Brodarevo) daleko od puteva i turskih zulunta Slovići radc i rađaju sc na svom poscdu. Oni nisu ćifćije (sluge) ne plaćaju harać

.Smrt Nikolina i veliko bratstvo Slovića koje sc namnožilo postalo je tcsno za sve i mnogi su morali da potražc nove zavičaje.

        SEOBE SLOVIĆA Solo Čedovo (Sjenica)

Počinje rseljavanje u novi zavičaj kreću braća (Petar, Milutin i Radivoje) oni dolaze u selo Čedovo (Sjenica) na imanje Ćatović Paše.

Slović Petar starečina ovog bratstva koje čini 12 muških i 11 ženskih glava.

Osmoro je pismenih.

Oko 1790. godine Slovići napuštaju selo Čedovo i odlaze na razne strane Petar Slović odlazi sa svojom porodicom u selo Tijanje ispod planine Jelice (Dragačevo).

Slović Milutin sa sinovima Ristanom i Vučićem dolazi u selo Grabovica (Gornji Milanovac).

Slović Radivoje sa sinovima (Miloš, Vučeta, Vuksan i Spasoje) sele se u selo Mekinjić (Raška).

Spasoje je bio pop u selu Mekinjić i on je nagovorio je braću da se presele u ovo selo

      GRABOVICA (Gornji Milanovac)

               Slovića - Ristanović

Slović Milutin sa sinovima (Ristan i Vučić) doseli se u lepo selo Grabovica (Gornji Milanovac) oko 1790. godine.

Grabovnica je najlepše selo gde su se Slovići nasclili

Najpoznatiji je bio Ristan koji je živeo 80 godina po njemu su (Ristan) njegovi potomci 1909. godine uzeli prezime Ristanović.

Na spomeniku piše RISTAN SLOVIĆ 1797-1877

Danas se tako prezivaju a potomci Ristana žive u Milanovcu, Čačku i Beogradu

                     TIJANJE

                   (Dragačevo)

                 Slovlć- Petrović

U sclu Tijanje u podnožju planine Jellce (Dragačevo) doselio se Petar Slović sa svojom porodicom oko 1790 godine.

U Tijanju sada živc potomci Petra Slovića ali su po njemu (Petru) uzeli prezime Petrović. Danas žive u Lućanima, Čačku i Beogradu.

                       MEKINJIĆ

                          (RaSka)

U selo Mekinjić dolazi Radivoje sa sinovima (MiloS, Vučeta, Vuksan i pop Spasoje) oko 1790.godine.

Pop Spasoje je službovao u crkvi Sveti Đorđe u Mekinjiću i nije imao muških potomaka.

U selu Mekinjić živele su samo dve familije Slović i Simonović, radeći i trgujući Slovići u Mekinjiću postaju najmoćnije bratstvo od svih Slovića.

U Mekinjiću umiru Radivoje, Miloš i pop Spasoje. Posle smrti popa Spasoja dolazi pop Simonović.

Milan Obrenović podiže ustanak u Toplici (Kuršumlija, Blace, Prokuplje) sastaje se sa vođama ustanka (Slović Timotije, pop Simonović i vojvoda Prolović) plan je da se Toplica oslobodi od Turaka i odmah nasele Srbi iz svih krajeva Ustanak je počeo (1876-1878). Srbi su zauvek proterali Turke i odmah počeše naseljavanje Topiice.

Slovići ponovo kreću u novi zavičaj.

Svi Slovići iz Mekinjića odlaze u Toplicu a na njihovo imanje dolazi familija Pantović iz okoline Berana

Naseljavaju četiri sela Mađere, Donja Draguša,Donje Zdravinje, i Krnjigrad Miloševi sinovi Mina odlazi u selo Mađere a Nikola i Janićije u Donju Dragušu

                  SELO MAĐERE

Selo Mađere po svoj prilici dobilo je ime po arnautskom plemenu Mađeri koje je nekada živelo u Toplici. Mađere se nalazi na putu Kuršumlija - Prokuplje na levoj obali reke Toplice, ovaj divni kraj naše Toplice jedan je od najlepših krajeva naše zemlje.

Mina Slović sa sinovima Vuleta, Mileta i Timotije (jedan od vođa ustanka) naselili su se u selo Mađere po oslobođenju Toplice.

Mina posle dve godine života u Mađeru umire

Među braćom kao pojava izdvajao se Timotije, visok Iepo građen crne guste brade i brkova sa krupnim crnim očima za pasom crnogorski džeferdar beše omiljen u narodu. U to vreme u Srbiji behu burne političke i stranačke borbe, Timotije je ušao u politički život ovog kraja, on beše član Liberalne stranke (kralja Milana Obrenovića) i kao takav na prvim slobodnim izborima bude izabran za predsednika opštine Beloljin koja imaše u svom sastavu 11 sela.

U selu sa druge strane reke naseljavaju se Obradovići iz Zubinog Potoka, ogromno bratstvo Obradovića počinje malo po malo da otima zemlju Slovića i tako dopđoše do samih kuća Slovića. Timotije videći opasnost od Obradovića

odlazu u Donju Dragušu i zove u ponaoć svog strica Nikolu da se naseli u Mađere

i spasi Sloviće od progona Obradovića sa svog imanja

.Nikola iz Donje Draguše sa tri sina (Milun, Vladimir i Todor) dolazi u selo

Mađere.

Nikola je još pre ustanka hajdukovao po planini Rogozni i Zubinom Potoku sa svojim bratom Tanasijem (Tanjom)

kad je izbio ustanak braća Slovići uzimaju učešće u ustanku tako da su već bili na glasu po junaštvu.

Najstariji Nikolin sin Milun bio je veoma snažan i visok čovek ali veoma tih i miran,

Vladimir srednji sin izdvajao se od braće posebnom lepotom u to vreme nije bilo lepšeg momka u selu i okolini,

Najmlađi sin Todor žandamerijski narednik nasledio je hajdučku krv svog oca Nikole preke naravi lak na obaraču veoma hrabar.

Nikola videvši veliko bratstvo Obradovića odlazi u selo Donju Draguša i sa braćom Janićijem, Tanasijem (Tanja) koji ima sedam sinova Obrenom i Trvunom priprema plan za napad i proterižvanje Obradovića iz sela.

Dolazak Nikolin u selo i veliko bratstva Slovića u Donjoj DraguŠi Obradovići su osetili veliku opasnos koja im se sprema i tako dok Slovići spremaju napad na Obradoviće oni donose jednu veoma mudru odluku da zaprose Nikolinu unuku Miroslavu (Mira) i tako kidaju najjaču kariku Slovića. Srce gorskog vuka je omekšalo pred svojom unukom Ovaj potez Obradovića iznenadio je Sloviće a i sve u selu i okolini.

Mira je postala most između dve familije do današnjih dana.

       UBISTVO TIMOTIJA SLOVIĆA

Usled državnog udara koji izvrši maloletni (kralj Aleksandar Obrenović) uz pomoć vojske i dovede radikale na vlast, oni raspisaše nove izbore Timotije i na ponovljenim izborima pobedi sa ogromnom većinom to beše uzrok skore njegove tragedije. Po nalogu radikala mehandžija Miro Rakić iz sela Kondželja organizova je ubistvo Timotija Slovića. On je platio Ozdremce Mirka i Miliju da 9. juna 1893. godine ubiju Timotija Slovića u svom selu.

Selo je znalo ubice a vlast se pravila nevešta sa načelnikom Božovićem to je bio politički obračun radikala sa liberalima.

Smrću Timotija Slovići, a i naše selo izgubilo je najomiljenijeg čoveka tog vremena Timotije imao je dva sina Mateju i Miloša,

Mateja je poginuo u ratu 1915 god

Miloš beše veoma cenjen i poštovan čovek ne samo u našem selu već u čitavoj

opštini Beloljin Ja sam bio mali ali sam dobro zapamtio đeda Miloša

On je svojim pričama o starim Slovićima hajducima i večitoj borbi sa Turcima

probudio u meni veliku ljubav prema brastvu Slovića

Vođen Ijubavlju prema braći Slović pošao sam u starinu da vidim braću koja

tamo žive Na tom putu sreo sam potomke starih Slovića baš onakve o kakvim je i

đed Miloš besedio

Ja ću reći samo neke koje sam ja upoznao a ima ih sigurno i još

Slović Tomo Milakovići

Slović Desimir Krainovići ( Beograd)

Slović Mijo (Serdar) Koprivna ( Beograd)

Dr Slović Miodrag Vodice ( Beograd)

Slović Gavro Dragojlovići

Slović Novica Krainoviči

Slović Petar Koprivna

Slović Ljubinko Koprivna (Kragujevac)

Slović Mile Koprivna( Čačak)

To su najlepši izdanci svog plemenitog roda

                     STOŠKOVIĆI

Sa druge strane reke žive naše komšije Stoškovići. Oni se po oslobođenju Toplice doseliše iz Osojana kod Istoka 1883. godine (Pećka nahija). Veliki deo sela bio je naseljen familijama iz Pećke nahije, narod ih je zvao Pećancima. U novi zavičaj poneli su svoje zakone i običaje devojke iz pećanskih familija morale su se udati samo za momke pećance i obrnuto drukčije se nije smelo, bili su surovi i preki Ijudi, narod u selu izbegavao je sukob sa njima, za jaz između Pećanaca i Pazaraca (doseljenih familija iz stare Raške) nikakav most nije mogao biti sagrađen oni su imali svoj svet i u njemu bilo je mesta samo za Pećance. Kroz selo proći noću nije se smelo Stoškovići se razlikuju od familija doseljenih iz Pećke nahije Oni su vrlo brzo svoje zakone i običaje ponete iz starog zavičaja zamenili školskim klupama veliki broj Stoškovića se školuje i postaju najpismenija familija u selu Ljudi od poštovanja i velikog ugleda. Još od vremena dolaska u selo pa do današnjih dana nije zabeležen ni jedan sukob između Slovića i Stoškovića, jedna odiva Stoškovića udata je za našeg rođaka Trivuna Slovića iz sela Krnjigrada.Generacije ovih familija zajedno su išle u škole, sabore i drugovali. Svaki susret sa Stoškovićima bio mi je drag i danas svakom uspehu ove familije iskreno se radujem. Nadam se da će vekovima potrajati.

                        GOLOVO

                      (Zlatibor)

Četiri unuka hajduka Rada (Nikole) od najstarijeg sina žive u Koprivni. Pane i Vule ostaju zauvek da žive u Koprivni a ostala dvojca odlaze u druge zavičaje. Jedan od njih odlazi u selo Breza (Sjenica) a druge u selo Zahumsko (Sjenica). Slovići iz sela Breze oko 1826.godine sele se u selo Burađu (Nova Varoš). Iz sela Burađe 1831 .godine odlaze u dva pravca. Jedan pravac naseljavaju zlatiborska sela Jablanicu (zaseoke Tornik 22 kuće i zaseok Orlići 3 kuće), Kriva Reka, Golovo, Mušvete, Stapari (ima 16 kuća Slovića) i selo Visibaba kod Užičke Požege. Drugi pravac selo Jelaču (Pribojska banja).

Golovo je lepo zlatiborsko selo Slovići iz Burađe (Nova Varoš) oko 1831. godine počeše naseljavati ovo selo. Neki podaci pokazuju da se sve familije Slovića nisu došle istovremeno u Golovo, ili su pak neki od njih nakon dolaska ponovo odlazili. Ilija Slović došao je sa sinovima (Ristivoje, Jefto i Mladen) u Golovo a kasnije su došla njegova braća (Mileta i Sava). Nema podataka da su Mileta i Sava ostavili potomstvo. Ilijin sin Mladen imao je dva sina (Mijajila i Stefana). Nikola Slović bio je slep kada se doselio u Golovo imao je 70 godina

Njegovi sinovi Miladina 28 godina i Jevđenije 20 godina. U selu Mušvete doselio se Novak Slović koja je tada imao oko 37 godina sa ženom i sinom Lukom koji je imao 12 godina i danas potomci Slovića koji su naselili zlatiborski kraj žive u pomenutim selima, Užicu, Cajetini i Beogradu.

Slovići naseljeni u zlatiborskom kraju a i oni na Jelači (Pribojska banja) slave Svetog Aranđela Mihajla, ali Vidoje Slović iz sela Golova (Zlatibor) jedan od uglednijih Ijudi tog kraja pričao mi je da su Slovići Slavili Svetog Jovana. Zašto su promenili slavu i kad nije znao tačno.

Izvinjavamo se na pravopisnim greškama u narednom editovanju bloga potrudićemo se da ih ispravimo.